Custom Rich-Text Page
DOBRODOŠLI
KONSTANTIN VELIKI I KULT APOLONA
ROMAN PROVINCEROMAN PROVINCE THRACE IN “ARMENIAN HYSTORY” BY MOSES OF CHORENE
GALERIJEV EDIKT IZ 311.GODINE
POREKLO SV.NIKITE REMESIJNSKOG
POREKLO I ROĐENJE MOJSIJA
SRBI NA ANTIČKIM KARTAMA
RANOVIZANTIJSKE PARALELE-KONSTANTIN I i JUSTINIJAN I
PITAGORA I NJEGOVO BRATSTVO-1.deo
MOJE KNJIGE
ПОЕЗИЈА
ПРИКАЗИ КЊИГА
Poznati filosof i jedan od velikih posvećenika Slobodnog Zidarstva Pitagora, rodio se na ostrvu Samos najverovatnije 571-570.p.n.e. a umro oko 497. Samo rođenje Pitagore vezano je za čudo i proročanstvo. Delfijska proročica Pitonija rekla je Mnesarhu da je njegova žena noseća i da će roditi sina koji je predodređen da podari ljudima lepotu i mudrost i koji će svojim životom i učenjem doneti napredak čovečanstvu. Tako je Pitagora je dobio ime po sveštenici u Delfima (njegovo ime znači ''glasnogovornik Pitijinog'' proročišta u Delfima).
Nakon Ferekida a pred kraj svoga života Tales iz Mileta je bio poslednji učitelj Pitagore koji je tada imao između 18-20 godina; on je najverovatnije bio onaj autoritet koji je učenika uputio u egipatske misterije. Tales je bio začetnik ideje o besmrtnosti duše koju je kasnije razradio Pitagora i postavio kao jedan od osnovnih religiozno-filosofskih stavova pitagorejaca. Nimalo nije zanemarljiv profil Pitagorinih učitelja – Ferekid je bio mantičar i astronom, koji je znao tajne feničanske spise dok je Tales, pored astrologije i geometrije koju je naučio od Egipćana, ostao poznat po svome učenju o besmrtnosti duše. Pored svega, Talesu se pripisuje sentenca ''Spoznaj samoga sebe'' koja će kasnije postati jedno od osnovnih učenja Pitagore i Sokrata , velikih posvećenika misterija, i velika maksima Slobodnog Zidarstva.
Pitagorin odlazak u Egipat oko 535 g.p.n.e. desio se voljom faraona Amazisa koji Pitagoru upućuje u Tebu gde ga sveštenstvo, iz straha od kralja, prihvata uz neuobičajeno stroga pravila. Tek kada su videli da Pitagora sve spremno prihvata, dopustili su mu da prinosi žrtve i inicirali ga u Izidine misterije. Potvrdu ovih podataka nalazimo kod Laertjea koji nas izveštava da je Pitagora, boraveći u Egiptu, ''naučio jezik Egipćana... ulazio i u egipatska svetilišta i tamo su mu ispričali sve božanske tajne ''
Kada je kralj Persije Kambiz II napao Egipat i kada je otpor Egipćana slomljen u zarobljeništvo je odveden i Pitagora. Dok je bio u Vavilonu, Pitagora je sarađivao sa Magima i bio upućen u njihove svete obrede. Ovde se usavršio u aritmetici i muzici i ostalim matematičkim naukama koje je naučio od Vavilonjana. Pitagora je ostao u Vavilonu još dve godine da bi se 520. vratio na Samos koji je sada kontrolisao Darije a već 518. preselio u grad Kroton na jugu Apeninskog poluostrva, u koloniji Velika Grčka gde će stvoriti novo sedište helenske prosvete i moći. Ovde će biti osnovana jedna od prvih Zapadu poznatih masonskih radionica najpre pod vođstvom samog Pitagore a kasnije i njegovih učenika.
Legenda kaže da je Pitagoru na Krotonu prvi put slušalo preko šest stotina ljudi od kojih većina nisu bili filosofi već ljudi zadivljeni njegovom pojavom i načinom života. U isto vreme Pitagora, kao predstavnik aristokratske političke misli, vrlo brzo je stekao i veliki broj političkih istomišljenika, s obzirom da je Velika Grčka bila aristokratska. Bratstvo koju je na Krotonu osnovao Pitagora i njena organizcija predstavljale su novinu u dotadašnjem podučavanju ali i u etičko-filosofskom učenju. Poznato je da su učenici škole uveli zajednicu dobara – što će se kasnije sresti kod prvih hrišćana – koja nije trebalo da bude lažna figura jednakosti već uzajamno izjednačavanje, ispomoć među posvećenima i kao takva najistinskiji izraz duboke posvećenosti.
Od samog osnivanja bratstva Pitagora je ustanovio pravila za sve članove koja je sam najdoslednije poštovao. Članovi su se obavezivali zakletvom na lojalnost prema samom učitelju kao i jedni prema drugima, morali su da čuvaju tajnu pred profanima , imali su tajne znakove raspoznavanja dok su Pitagorina predavanja slušali isključivo noću. Bezuslovno su se pridržavali etičkih propisa i tek onda, ako su položili ispit, smeli su lično da dođu pred učitelja i u njegov dom što su smatrali za svoju veliku sreću. U skladu sa filosofskim učenjem, učenici nisu smeli da jedu meso, jaja i pasulj.Vino nije bilo zabranjeno ali se preporučivala voda. Najstrožije je bilo zabranjeno ubijanje životinja koje čoveku ne nanose ozledu ili uništavanje uzgojenog drveta. Od njih se očekivalo da se oblače jednostavno a ponašaju skromno, da se '' nikada ne prepuštaju smehu, a ipak ne izgledaju strogo''. Nije trebalo da se zaklinju bogovima jer ''svaki čovek treba tako da živi da bude dostojan da mu se veruje bez zakletve''. Nisu smeli da prinose krvne žrtve, već da se klanjaju pred oltarima koji nisu ukaljani krvlju. Poštovanje zakona je bilo obaveza. Pri kraju dana trebalo je da sami sebe upitaju kakva su zla počinili, koje su dužnosti zanemarili, kakvo su dobro učinili. Uvođenje u pitagorejsko društvo podrazumevalo je, dakle, pored očišćenja tela kroz apstinenciju i samokontrolu, očišćenje uma naučnim studijama.
Istovremeno, pripadnici bratstva delili su se prema stepenima kojima su pripadali. Istoričari slobodnog zidrstva navode podelu na učenika na četiri stepena učenja: prvi stepen su činili akuzmatičari (nazivani i egzotericima) koji nisu bili inicirani i mogli su samo da slušaju predavanja, drugi stepen je podrazumevao izučavanje osnovnih principa filosofije, teologije i drugih nauka dok je na trećem stepenu, nazvanom stepen savršenstva, započinjalo očišćenje. Četvrti stepen nazivan je pojavljivanje i tek oni koji su inicirani na ovaj stepen mogli su da postavljaju pitanja učitelju i da saznaju sve istine.U svakom slučaju, učenici nisu mogli da vide samog Pitagoru za vreme predavanja nisu mogli da vide jer su se predavanja održavala noću a bili su obavezani na ćutanje punih pet godina.
Članovi višeg stepena uzdržavali su se od jedenja mesa i boba, pridržavali se dijetetičkih i higijenskih pravila, imali su sve zajedničko, pazili na bračnu čistotu, razvijali smisao za lepote i radosti porodičnog života i negovanjem međusobne odanosti i vernosti prema članovima bratstva utvrđivali moralnu solidarnost. Da se ovde nije radilo o praznim rečima već o etičkom stavu sprovedenom u delo, govori primer Klinija iz Taranta koji je, pošto je čuo da je pitagorejac Proro u nekoj političkoj nevolji izgubi imanje, otputovao u Kirenu sa blagom da pomogne postradalog brata koga nikada pre toga nije video. Pored ovog, ostao je zabeležen kao idealan primer bratskog prijateljstva odnos dvojice pitagorejaca Damonija i Fintije, koje je kasnije nemački pesnik Šiler opevao u pesmi '' Jemstvo''. Za samog Pitagoru Laertje piše da je bio vrlo sposoban da stvara prijateljstva i kada bi saznao da ''neko zajedno s njim ima njegove simbole smesta bi sklopio sa dotičnim poznanstvo i učinio ga svojim prijateljem'' što možda i najbolje ilustruje duh poverenja koji je vladao među pitagorejcima.
Pitagorejci su prvi u helenskom svetu priznali ženama ravnopravnost. Jamvlih u katalogu Pitagorejske škole nabraja niz imena članica koje su bile ili žene ili ćerke ili sestre članovima bratstva. Među njima su se najviše isticale Timiha, Filtija a naročito Pitagorina učenica i žena Teana i njene ćerke Mija i Dama koje su imale povlasticu da otvaraju religiozne litije žena. Pitagora je Dami ostavio svoje spise sa napomenom da se ne saopštavaju nikome izvan porodice zbog čega ih je ova ostavila svojoj ćerki Bitali. Filosofija Pitagore donela je u antički svet dva potpuno originalna filosofska polazišta: učenje o metempsihozi ili ponovnom rađanju duše i filosofiju broja kao osnove svega. Sve ostale ideje iz oblasti etike, društvenog uređenja, geometrije , muzike i astronomije koje je Pitagora sa bratstvom poučavao i proučavao a naročito religijske postavke nužno su bile vezane za ova dva postulata.
Sam Pitagora je pričao kako je ranije već bio na Zemlji kroz četiri ličnosti. Svega ovoga se sećao i mogao da priča o svom boravku u Hadu zahvaljujući tome što je od Hermesa izmolio sećanje na besmrtnost. Treba naglasiti da je Pitagorino učenje o ponovnom rađanju duše bilo revolucionarno i reformatorsko u sredini i vremenu u kojima je poniklo, onoliko koliko je nekoliko stoleća kasnije bilo Isusovo učenje.
Sa osnovama učenja o ponovnom rađanju duše Pitagora se najverovatnije sreo za vreme svog ropstva u Vavilonu Pitagorina ideja o ponovnom rađanju duše bila je očigledna suprotnost sa dotadašnjim kultom mrtvih i s njim povezanim masovnim pojavama sujeverja- prizivanjem mrtvih i pričama o avetima. Učenje o ponovnom rođenju duše delovalo je pročistiteljski i oživelo staru ideju o moći duše i njenom postojanju i posle smrti što se oštro suprotstavilo homerskoj koncepciji o pričljivim senkama počivših.
Pitagora je učio najpre da je duša besmrtna i da se preobražava u druge vrste živih bića; zatim da se sve što dolazi na svet ponovo rađa u određenom ciklusu i da ništa nije apsolutno novo; kao i da se prema svemu onom što u sebi nosi život, mora odnositi kao prema onom što nam je srodno. U ovom učenju primetan je uticaj orfizma s tim što ga Pitagorino učenje dodatno oplemenjuje: dok orfizam uči da se duša može sjediniti sa božanskim samo preko primernog života, koji je uslovljen asketizmom, poštovanjem rituala i apstinencije kao i meditacije o onostranom svetu, pitagorejska askeza, kao već naređena, nije bila askeza za već nečistu savest nego askeza za one čiste sa jedinim zadatkom- da bi ostali čisti. Cilj pitagorejske askeze bio je održavanje čoveka u raspoloženju koje ga čini dostojnim ljudskog postojanja.
U direktnoj vezi sa učenjem o ponovnom rođenju duše na putu ka pročišćenju je i zabrana većine namirnica koje su se do tada koristile u svakodnevnoj upotrebi: zabranio je upotrebu mesa, nekih vrsta riba i boba i ostalih mahunarki. Zabrana korišćenja boba je onaj deo Pitagorinog učenja koji nam govori o velikoj vezi pitagorizma i pitagorejki sa poštovanjem ženskog, materinskog pricipa u misterijama. Maternitet se ogleda u svetoj prirodi jaja i mahuna tako da je jesti životinje koje rađaju iz jajeta greh usled njihove veze sa materinstvom isto koliko i jesti mahune koje su nosioci života. Usled toga Pitagora dopušta da se jedu petlovi (osim belih, koji su posvećeni Mesecu) ali zabranjuje da se jedu kokoši i tako dalje istom analogijom.
Pitagorino učenje o broju je jedan od prvih pokušaja postavljanja pitanja o kvalitativnoj strani zakonitosti u prirodi. Dok je miletska filosofija prirode u osnovu svega što postoji stavljala materijalni prauzrok, nazivajući a čas ''vodom'', čas '' apejronom'', čas '' vazduhom'', dotle su pitagorejci polazili od broja kao suštine svega. Aristotel je zapisao da su se ''pitagorejci prvi posvetili matematici i unapredili je smatrajući da su matematička načela u osnovi svih bića, a kako su brojevi prvi među načelima... oni su smatrali da su brojevi elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj. ''Sve se u prirodi meri, potčinjava broju, u broju je suština svih stvari tako da upoznati svet, njegovu zakonitost i strukturu znči upoznati brojeve koji njime upravljaju.
''Broj, to su sva nebesa '' predstavlja osnovno pitagorejsko metafizičko-matematičko načelo. Za pitagorejce sastojci broja su '' parno i neparno, a da je od njih parno neograničeno a neparno ograničeno; jedno proizilazi iz obadva (jer je ono i parno i neparno), a brojevi iz jednog; a i čitavo nebo, kao što je rečeno, jeste broj ''Na osnovu ovog Aristotelovog zapažanja očigledno je da su pitagorejci broj shvatili prostorno – jedan je tačka, dva je linija, tri je površina, četiri je čvrsto telo. U prilog ove tvrdnje je i činjenica da su pitagorejci na taj način shvatali ''tetraktis'', figuru koju su oni smatrali za svetu.
Tetraktis ili sveti broj predstavljao je zbir 1+2+3+4 daje 10. Pitagorejci su prema svom ranije iznetom stavu da je neparni broj , jer je ograničen pa samim tim određen i savršen, bolji nego parni koji je neodređen i nesavršen pa su prema tome sastavili tabelu od deset suprotstavljenih pojmova iz kojih se proizvodi sve ostalo To su: 1. ograničeno- neograničeno, 2. parno- neparno, 3. jedno- mnogo, 4. desno- levo, 5. muško- žensko, 6. mirno- pokretno, 7. ravno- savijeno, 8. svetlo-tamno, 9. dobro-zlo, 10. kvadrat-pravougaonik.
Iz ovakvog učenja je proistekao pojam o harmoniji do kojeg je Pitagora došao proučavanjem veza između muzike i matematike. Otkriće harmonije kao ujedinjenja raznovrsnog, pomirenja kontrasta predstavljaju deo etičkog učenja Pitagore po kome će ostati poznat. Pitagorejci su vrline svodili na brojeve smatrajući da različite vrline predstavljaju harmonije suprotnosti, dok su za vrlinu smatrali da je harmonija. Oktava je najveća harmonija u skali a kako su ljubav i prijateljstvo harmonija to je ljubav = 8. Isto tako su pitagorejci smatrali da se pavednost sastoji jednakog pomnoženog jednakim, ili iz kvadrata ili iz kubnog broja, zato što ona vraća isto za isto. Tako je 10 zbir svetih brojeva (1+2+3+4) , svešteni broj.
S obzirom da su se u Pitagorinoj školi proučavale aritmetika, geometrija,astronomija i muzika, sasvim je razumljivo da su pitagorejci najviše doprineli baš u ovim granama. Pored toga što su pitagorejci prvi koji su reč mathematike koristili sa značenjem matematika ( do njih se ona koristila za učenje bilo čega), dali su veliki doprinos u razvitku astronomske nauke. Sam Pitagora je otkrio mnogo teorema iako je ona po kojoj je najpoznatiji –tzv. Pitagorina teorema- doneta iz Vavilona. Pitagora je formulisao teoriju proporcije i kroz nju i ''primenu površina'' stvorio geometrijsku algebru. Pretpostavlja se da je upravo studija proporcija navela Pitagoru da muziku svede na broj.
Pitagora je prva osoba koja je Zemlju nazvala okruglom i dala svetu ime kosmos. Po Pitagori, Zemlja je okrugla zato što je među čvrstim telima najlepša kugla (sfera) a među figurama-krug. Pošto sva tela koja se kreću po prostoru proizvode zvuk čija visina zavisi od veličine i brzine tela, znači da svaka planeta u svojoj orbiti, kako je tvrdio Pitagora, proizvodi zvuk u srazmeri sa svojom brzinom kretanja koj se sa svoje strane povećava sa njenom razdaljinom od Zemlje. Po učenju o harmoniji i ove različite note čine harmoniju ili '' muziku sfera '' koju nikada nećemo čuti upravo zato što je čujemo sve vreme. Vasionski sklad i ta harmonija sfera kao univerzalni sistem sajedinstva treba da se ostvare i u ljudskom društvu tako da Pitagora svojim učenjem vrši ''poporodičavanje i podruštvenjivanje vasione kao i povasionjivanje porodice i društva jer harmonija vasione silazi u domaćinstvo pojedine kuće i u domaćinstvo države.''
Iz pitagorejskog shvatanja vasione razvio se heliocentrični sistem u kome se ogleda i njihova socijalno-politička misao. U središtu vasione nalazi se vaseljensko ognjište (koje se još zove '' Divov dom'', ''žrtvenik'' ili '' veza i mera prirode'' ) oko koga, kao izvora stvaralaštva, vode kolo druga nebeska tela: nebo (sfera nekretnica), Saturn, Jupiter, Mars, Merkur, Afrodita, Sunce, Mesec, Zemlja i Suprotna zemlja. Postojanje Suprotne planete zamerio je pitagorejcima Aristotel pišući kako im je cela vasiona broj: devet je tela na nebu što se vide, a oni dodaju Suprotnu zemlju da ih bude deset. Međutim, početkom 21. stoleća identifikovana je upravo ova deseta planeta.U pitagorejskom heliocentrizmu vidi se mesto u kome se svi konci helenskog shvatanja sveta ovde sastaju: '' živa radost što je izaziva postojanje, ljubavlju ispunjeno poštovanje svemira kojim upravljaju božanske sile, veliki smisao za lepotu, meru i sklad i veoma prisno osećana milina zbog spokojstva u državi i porodici.''
Pitagorino učenje i organizacija bratstva karakteristična je i po tome što je u potpunosti izjednačila muškarca i ženu. Time je dokazano ne samo to da se ne radi o onome što je podrazumevala klasična filosofija već o nečem mnogo dubljem kao što je poštovanje ženskog pricipu pri čemu je učenjem o seobi duše uspostavljena i jednakost polova u najdubljem smislu. Pitagora je vezan za ženski princip –delfijska proročica Pitonija proriče njegovo rođenje, od delfijske sveštenice Temistokleje – Aristokleje prima znanja, Demetra mu preko herakla daje lek, prema Hermipu njegov boravak u Hadu beleži majka a on rukopise zaveštava svojoj supruzi Teano koja ih ostavlja svojoj ćerki Damo. Ženski princip kao noseći, životvorni princip je za pitagorejce svetinja i sa time u skladu treba razumeti savet koji Teano daje nekoj ženi da kada ide mužu zajedno sa haljinom skine i stid a kad odlazi da ga ponovo obuče zajedno s haljinom. Upitana '' koji stid?'' ona je odvratila :'' Onaj zbog koga me zovu ženom .'' Dakle, ona koja zatrudni i rađa nosi u sebi svetu prirodu materinstva i onu koja utemeljuje ženski princip; poštovanje fizičkog materinstva kao svetinje uobličava i odnos pitagorejaca prema braku. Prema shvatanju pitagorejaca, rađanje dece je dužnost a sama obljuba se posebno naglašava. Iz Teaninog odgovora povodom jedne druge prilike, jasno je da supruzi ne treba očišćenje pre nego što uđe u Demetrin hram kao što je to zahtevano u egipatskim plemenima. Za neispunjenje dužnosti ispašta se u Demetrinom podzemnom dom jer je to ogrešenje o svetinju žene. Sa druge strane, veliki značaj je imalo odbacivanje orijentalnih običaja kao što je polno opštenje sa majkom, sestrom ili ćerkom kao i svakog afroditskog heterizma koji Pitagoru suzbija ukazivanjem na njiljadugodišnji greh sramnog dela lokridskog Ajanta. Bahoven skreće pažnju da se Pitagora najodlučnije suprotstavljao posledicama kulta Afrodite i izopčenjima kulta Dionisa pri čemu se, u toj antiafroditskoj usmerenosti, pitagorejci i epikurejci skoro prepliću.
Povezivanje Pitagore za demetrijski princip produžava se i u drugim pojavama. Svoju pobožnost je obavljao jedino na žrtveniku Apolona Životvornog na Delosu stavljajući samo pšenicu, ječam i žrtvene kolače dok je Demetri prineo zahvalnost za spoznaju teoreme u vidu bika načinjenog od pšeničnog brašna čime se jasno stavlja do znanja da je Demetra i izvor darova duha, kreativna snaga. U poštovanju zapovesti da se ne lomi hleb ( kao Demetrin plod) nalazi se još jednom princip poštovanja materniteta iz čega sledi da se narodi ujedinjuju oko neizlomljenog hleba. Koliko je poštovanje demetrijskog principa imalo prevagu nad ostalima, vidi se iz činjenice da je na Pitagorinom mestu podignut Demetrin hram. Pored navedenog, pitagorejski spisi nazvani Sveta reč koje je, po tradiciji, zapisala Pitagorina majka za vreme njegovog boravka u Hadu prikazani od strane pojedinih autora kao spisi o Demetrijinim misterijama dok je sam Pitagora doveden u vezu sa Eleusinskim misterijama povezanim sa kultom Demetre i gradom Flijem koji se odlikovao Demetrinim misterijama.
Ženski, stvaralački princip pronalazimo i u podatku da je Pitagora predavanja držao isključivo noću koja je u orfizmu itekako poštovana kao pramajka svega jer hrani i odgaja mudrog Krona, starija je od svetlosti, pominje se pre dana kojim vlada. Otuda je kod pitagorejaca sveti karakter noćnih proročanstava ili proročanstava u snu kao i pojava da se ovakva proročanstva vezuju prvenstveno za žene. Samim tim što je neraskidivo vezana za materinski pricip, noć je pravda; zbog toga se obavljanje sudske službe članova areopaga vrši noću, dok se stanovnice Atlantide odevaju u crno kao sudije u borbi na nemesijkim pogrebnim igrama, sedaju na zemlju i presuđuju noću.
Osnov idealnog društva pitagorejaca očitava se u njihovoj etici koju nisu odvajali od politike. Pitagora je odbacivao i tiranidu i demokratiju smatrajući da oba oblika, s obzirom da se protive svođenju na matematičke formule, sadrže u sebi nešto neharmonično i sklono samovolji i zato po njegovoj političkoj doktrini samo aristokratija uma i karaktera može upravljati državom. Pitagorina filosofija politike iznosi da nema većeg zla od anarhije kao i da, zbog toga, oni koji upravljaju treba da budu ne samo naučno tj. Stručno obrazovani već i da čoveku budu prijatelji, a oni kojima se upravlja treba da budu ne samo poslušni nego i odani onima koji upravljaju. Tek ovim i ovakvim konceptom postignuta je neophodna harmonija među suprotnostima.
Bratstvo je prikupljalo i vaspitavalo najbolje i najsposobnije snage iz mnogih drugih južnoitalskih gradova a kako je glas njegovih pristalica često bio presudan, to je bratstvo vremenom postajalo država u državi. Pitagorejci su uskoro bili među značajnijim, ako ne i prvim, ljudima u skoro svim gradovima Velike Grčke i Sicilije te je postepeno sva vlast u južnoitalskim gradovima prešla u njihove ruke i trajala duže od jednog stoleća. Sam Pitagora nije učestvovao u vlasti ni u jednom gradu ali je svakako njegova reč bila od presudnog značaja zbog čega ga Platon označava samo kao osnivača jednog naročitog načina privatnog života, oštro ga razdvajajući od državnika i zakonodavca.
U sukobima pristalica demokratije i aristokratije pitagorejci, zagovornici aristokratske ideje vlasti, bili su poraženi. Na Krotonu je na čelo nezadovoljnih građana stao najbogatiji - Kilon koga je svojevremeno Pitagora isterao iz škole kao nedostojnog učenja a njemu je iz redova siromašnih pridružen Ninon.. Već u prvom naletu 40 pitagorejaca koji su se tajno skupili u kući krotonskog građanina Milona bilo je opkoljeno i zajedno sa kućom spaljeno. Jamvlih piše da su samo dva pitagorejca- Lizis i Arhita- uspeli da se spasu. Sam Pitagora je prema istom izvoru uspeo da pobegne na Metapont gde se četrdeset dana uzdržava od jela i gladuje do smrti u hramu Muza koji je nakon njegove smrti, a u njegovu čast, bio posvećen Demetri.
Pitagorejsko bratstvo je sa daleko smanjenim uticajem nastavilo da postoji u naredna tri stoleća u različitim grupama širom grčke, dajući naučnike kao što je bio Filolaj iz Tebe i državnike poput Arhita koji je bio diktator Taras i Platonov prijatelj. U Arhitinoj ličnosti se ispoljila ona harmonija za kojom je težio svaki pitagorejac: bio je filosof, naučnik (matematičar i fizičar), muzičar i sedam puta strateg koji nikada nije izgubio bitku. Svojim državničkim radom on je od Taranta napravio središte helenske odbrambene borbe protiv varvarskih nasrtaja i u svojoj ličnosti ostvario ideal filosofa vladara. On kao da je svojom ličnošću i načinom života, uporedo sa samim Pitagorom, nadahnuo Sokrata da jedno stoleće kasnije kaže: ''Kraljevi i rukovodioci nisu oni koji žezla drže, ni oni koji su izabrani od ma kojih, ni oni koji su dobili kockom, ni oni koji su nasiljem oteli, ni oni koji su prevarili, nego oni koji umeju da vladaju''